Jubilarni deseti Evropski Dan zaštite podataka o ličnosti koji se obeležava 28. januara, Srbija je dočekala u krugu zemalja u kojima vladaju sasvim pristojni uslovi za ovu oblast osnovnih ljudskih prava. Sa ustavnom tradicijom zaštite privatnostidužom od jednog veka koja se do važećeg Ustava razvila u prilično visoke standarde, Srbija je i potpisnica ključnih međunarodnih konvencija. Odgovarajući nacionalni zakon na snazi je od 1. januara 2009. godine, dok državna i nezavisna tela, kao i nevladine organizacije, zajedno ili pojedinačno, već neko vreme rade na njegovim izmenama ili izradi potpuno novog zakona – što bi u teoriji trebalo da sugeriše dinamičan i otvoren duh regulative, osetljiv za brze izmene okruženja u kojem se lični podaci građana generišu, razmenjuju i čuvaju.
Članice Saveta Evrope, uz sve brojnije zemlje sveta koje su prihvatile “Dan privatnosti” kao značajan datum u svom javnom životu, uobičajeno ga obeležavaju prigodnim aktivnostima posvećenim informisanju svojih građana o značaju zaštite privatnosti i sve složenijim načinima njenog narušavanja. Konačno, društveni ulog je zaista veliki: manipuliše se decom, gigantske korporacije profitiraju na ličnim podacima, hakeri ih kradu za digitalne pljačke, tajne službe ih zloupotrebljavaju u ime fantazma o bezbednosti.
U Srbiji, međutim, 28. januar protekao je u senci pisma koje je nedelju dana ranije Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić uputio republičkoj javnoj tužiteljki, upozoravajući na praksu pojedinih tužilaštava da bez odluke suda a uz pretnju kaznom, od telefonskih i internet kompanija zahtevaju uvid u zadržane podatke o komunikaciji građana.
Tužilaštva se pritom pozivaju na odredbe Zakonika o krivičnom postupku kojim se, za potrebe istrage, u nadležnost javnih tužilaca stavlja prikupljanje podataka i traženje obaveštenja i pomoći od pravnih lica, predviđajući novčane kazne za odbijanje ovih zahteva.
Ne bi proslava Dana privatnosti propala zbog ovog slučaja, makar i stoga što nije na odmet informisati građane Srbije o tome da institucije, čija je suštinska uloga da štite pravni poredak, godinama rutinski krše Ustav i zakonom regulisana prava. Nažalost, naša javna komunikacija ograničena je nedostatkom tačnih i pravovremenih informacija, i suženom pažnjom medija za pitanja od značaja za društvo. Još je u prvom opsežnom nadzoru nad radom telefonskih operatora koji je kancelarija Poverenika sprovela pre četiri godine, otkriveno da lakonsko naručivanje ličnih podataka građana nije samo ustaljena praksa javnih tužilaštava, već i niza drugih javnih pa i privatnih aktera. S namerom ili ne, svi oni koriste nejasne i protivrečne odredbe, čime doprinose pravnoj nesigurnosti i narušavanju ustavnog poretka. Odsustvo interesa za ove teme u medijima i široj javnosti, pogodovalo je činjenici da ovaj problem do danas nije otvoren na zakonodavnoj instanci, u parlamentu. Zakonodavac povremeno ostavlja preširoke margine za proizvoljna tumačenja, dok se usklađivanje nacionalnih zakona sa evropskim pravom odvija po hitnom postupku, s jedva nešto vremena za odgovarajući prevod stručnih termina.
Kako su pokazali zahtevi za ocenu ustavnosti odredbi Zakona o zaštiti podaka o ličnosti, ili Zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji, pravni okvir, doduše ne uvek blagovremeno, uskladiće Ustavni sud čuvajući smisao ustavne garancije nepovredivosti tajnosti sredstava komunikacije odnosno podataka o ličnosti.
Ali, šta zaštita ličnih podataka uopšte znači u zemlji u kojoj jedna državna agencija danima na svom sajtu drži lične podatke gotovo celokupnog stanovništva, a da incident u javnosti ne ostavi trag dublji od ponekog senzacionalističkog naslova, dok se više od godinu dana kasnije i dalje ne zna da li je reč o slučajnosti, sistemskom propustu ili zloj nameri?
Nije li upravo inspekcijski nadzor Poverenika u telefonskim, a kasnije i internet provajderima, otkrio da nezakoniti pristupi podacima građana, koje preduzimaju razne bezbednosne službe, nisu izolovani incidenti usled vanrednih okolnosti – već sistemska, svakodnevna praksa kojom se godišnje nagomila bar milion slučajeva.
Javna rasprava o predloženom nacrtu novog zakona o zaštiti ličnih podataka prošle jeseni, otkrila je ozbiljno nerazumevanje koncepta privatnosti i smisla njene zaštite. Izostao je akcioni plan za sprovođenje Strategije za zaštitu podataka o ličnosti, pa je ovaj dokument prepušten zaboravu. Podacima građana rukuje se na oko 300.000 javnih i privatnih adresa, od čega zanemarljiv broj ispunjava zakonsku obavezu prijave u Centralni registar Poverenika.
Na sajtovima državnih institucija u čijoj je nadležnosti prikupljanje i obrada podataka o svim građanima po različitim osnovama (penzijsko i zdravstveno osiguranje, na primer), postepeno počinje primena elektronskih usluga, a da pritom često ne postoje jasne procedure za zaštitu i bezbednost podataka na portalima, dok se politici privatnosti i informisanju korisnika o pravima retko pridaje veći značaj.
Otkud tolika nesrazmera između proklamovanih načela i svakodnevice?
Da li iz formalno-pravnih nejasnoća izvire zbunjenost javnosti u pogledu sopstvenih prava i dužnosti države da joj pruži zaštitu, ili je ipak obrnuto, tek ovdašnje prilike ukazuju da konfuzija ometa vitalne interese društva. Čest sukob dve značajne potrebe zemlje u tranziciji, nalog transparentnosti odnosno javnosti rada organa uprave s jedne i pravo na privatnost života i poslova građana s druge strane, ukazuje na nedostatak promišljene, konsekventne “politike podataka”. Istorija uspostavljanja savremenog sistema zaštite privatnosti u Srbiji svedoči o stalnoj koliziji ova dva interesa, neretko na štetu željenih normi uređenog društva.
Državna administracija ubrzano umnožava registre podataka građana, prepuštajući zaposlenima na njihovom održavanju da se sami snalaze sa neujednačenim tehničkim resursima i nejasnim instrukcijama o obavezama i zakonskim ograničenjima.
Entuzijazam koji je pratio iznenadne tehničke inovacije u ustanovama koje prikupljaju i obrađuju podatke o građanima, povremeno će zaustaviti stručna procena o nedovoljnom ili pak preteranom uvidu javnosti. Vremenom, institucije su razvile zakonom propisanu naviku da se unapred obraćaju za mišljenje Povereniku, čija je kancelarija znatno proširila kapacitete u odnosu na prvobitnih šest saradnika. Od 2009. godine, kada se povereništvu za pristup informacijama od javnog značaja priključuju poslovi vezani za zaštitu podataka o ličnosti, broj predmeta sa manje od stotinu skočio je na čak 2.500 u protekloj godini, što ipak ukazuje na bolju obaveštenost građana o sopstvenim pravima i volji da se za njihovu zaštitu obrate odgovarajućoj službi.
Ipak, Poverenik će prigodom Dana privatnosti ukazati na “podanički” mentalitet i strah građana da postave pitanje “zašto mi tražite ličnu kartu”. Razumljiva je frustracija prizorom pasivne javnosti, čiji je prostor premrežen kamerama za nadzor bez odgovarajuće pravne regulative; čiji se podaci neovlašćeno prikupljaju i preprodaju u komercijalne svrhe, dok su njihovi osetljivi podaci – o porodičnim prilikama, bolestima, tragičnim događajima, intimnim opredeljenjima – po nahođenju na raspolaganju poslodavcima ili tabloidima, svejedno. Posledice po dostojanstven život su iste. Strah, međutim, nije neosnovan.
Izrada ovog teksta omogućena je uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Za sadržaj ovog teksta odgovorni su autori i on ne mora nužno odražavati stavove USAID-a ili Vlade Sjedinjenih Američkih Država.