Uspostavljanje savremenih standarda zaštite privatnosti, odnosno zaštite podataka o ličnosti je bez izuzetka jedan od glavnih zadataka sa kojima se suočavaju tranzicione zemlje. Nije nimalo lak ni brzo ostvariv, budući da podrazumeva kopernikanski obrt u sistemu vrednosti, nužnost da se privatnost građana koja se godinama u okviru kolektivističkog sistema vrednosti nalazila na samom dnu lestvice vrednosti podigne visoko, praktično na vrh.
I Srbija je, naravno, suočena sa tim zadatkom. Od pre šest godina imamo Zakon o zaštiti podataka o ličnosti koji, iako nedovoljno usklađen sa standardima zaštite podataka afirmisanim u EU, ipak bar na načelnom nivou proklamuje te standarde. Nažalost, u proteklom periodu nismo ostvarili rezultate koje smo mogli i morali ostvariti.
Opravdanja za to nema, ali postoji objašnjenje. Za svaku tranzicionu zemlju, radi ozbiljnog i odgovornog pristupa tako složenom i teškom zadatku kakav je prihvatanje evropskih standarda zaštite podataka o ličnosti, neophodan akt je Strategija zaštite podataka o ličnosti. Vlada Srbije nije Strategiju donela kao što bi to bilo logično, pre ili istovremeno sa donošenjem Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, 2008, već je usvojila tek (na inicijativu Poverenika, u tekstu koji je on pripremio, iako je to bila obaveza Vlade) dve godine kasnije, u leto 2010. Nužna pretpostavka za realizaciju Strategije je, naravno, Akcioni plan za njeno sprovođenje, koji je trebalo da bude usvojen u roku od tri meseca. Nije usvojen, a njegovo donošenje “dosledno” je odlagano uprkos tome što potrebu za njim na doslovno dramatičan način, svakodnevno “argumentuje” naša stvarnost, teškim povredama privatnosti građana iz kojih nedopustivo često stoje upravo oni koji bi trebalo da je štite, državni organi.
Zbog toga docnimo na tri bitna plana. Na normativnom, jer su nam propisi daleko od usklađenosti ne samo sa standardima EU, nego i sa našim Ustavom. Na faktičkom, jer se aktivnosti državnih organa na zaštiti podataka o ličnosti u nedopustivo visokom procentu svode samo na aktivnosti Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. I, što je možda najvažnije, docnimo na planu edukacije, kako građana tako i onih koji se njihovim podacima o ličnosti bave. To je pogotovo važno za subjekte iz javnog sektora, gde su i koncentracija podataka o ličnosti i odgovornost veći.
Edukacija je doslovno neophodna, jer je, naročito u javnom sektoru, potrebno ne samo podizati nivo svesti o značaju zaštite podataka, već i graditi sposobnost i znanje za primenu tehničkih i organizacionih mera zaštite podataka.
Upravo u tom kontekstu, Vodič za organe vlasti “Zaštita podataka o ličnosti”, finalni rezultat jednog atraktivnog i vrednog projekta koji je sprovela SHARE Fondacija uz podršku USAID-ovog Projekta za reformu pravosuđa i odgovornu vlast, predstavlja vrlo vredan i koristan doprinos. Verujem da će moje mišljenje podeliti svi oni koji će ga koristiti u želji da svoj rad unaprede većim stepenom odgovornosti prema podacima o ličnosti koje obrađuju, odnosno kvalitetnijom i efikasnijom zaštitom tih podataka.
Rodoljub Šabić,
Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti